Crkveno venčanje: Put kroz Pravila, Običaje i Lična Iskustva

Odlučiti se za crkveno venčanje je veliki i lep korak u životu svakog para. Međutim, put do oltara često može biti isprepleten pitanjima, nedoumicama i različitim tumačenjima crkvenih pravila. Ovaj članak ima za cilj da rasvetli neke od najčešćih tema koje se tiču ovog svetog čina, kroz prizmu zajedničkih iskustava i crkvenih običaja.

Venčanje u sredu i petak: Da li je dozvoljeno i šta sa posnim ručkom?

Jedno od prvih pitanja sa kojim se suočavaju parovi koji planiraju venčanje jeste izbor dana. Široko je rasprostranjeno verovanje da se venčanje ne sme obaviti sredom i petkom. Međutim, prema crkvenim propisima, venčanje jeste moguće i ovim danima, ali pod određenim uslovima. Ovi dani su u pravoslavnoj tradiciji posvećeni sećanju na stradanje Hristovo, te se podstiče post.

Kao što je jedan sagovornik podelio: "Nama je sveštenik rekao da u molbi navedemo neki razlog zbog kog bi ta molba sigurno bila odobrena, tipa da je kum samo tada u Srbiji ili tako nešto. Međutim, takođe nam je rekao da u tom slučaju, tog dana, posluženje treba da bude isključivo posno, da bi brak bio blagosloven. U suprotnom, brak neće biti blagosloven jer se gostimo mrsno na posni dan."

Ovakav stav nije neuobičajen. Zaista, mnogi sveštenici će parovima dozvoliti venčanje sredom ili petkom, ali će istovremeno postaviti uslov da se svadbeni ručak tog dana drži u posnom duhu. Ovim se poštuje duh posta, dok se crkva istovremeno izlazi u susret praktičnim potrebama para. Suština je u poštovanju dana, a ne u strogoj zabrani. Kako je jedan komentator primetio: "Post sredom i petkom nije običaj, već je to vera. To je najstariji post koji postoji od prvih vekova hrišćanstva."

Ipak, mnogi parovi se ipak odlučuju da izbegnu ove dane kako ne bi morali da se bave organizacijom posnog ručka ili kako sami kažu: "Mi smo se zato ipak odlučili da venčanje ne bude sredom i petkom jer nismo želeli post." Na kraju, svaki par donosi sopstvenu odluku, u dogovoru sa sveštenikom, vodeći računa o svojim željama i stepenu poštovanja crkvenih običaja.

Novčana pitanja: Prilozi, očekivanja i neugodnosti

Verovatno jedna od najosećajnijih tema vezanih za crkveno venčanje jeste pitanje novčanih prinosa. Iako se službeno smatra dobrovoljnim prilogom, ova praksa često izaziva brojne polemike. Formalno, sveštenik ne sme da odredi fiksnu cenu za obred, već bi trebalo da kaže: "Dajte koliko možete ili koliko smatrate prikladnim."

Međutim, iskustva parova su vrlo različita. Neki sveštenici na plemenit način odbijaju novac ili ga vraćaju deci, dok drugi vrlo otvoreno govore o svojim očekivanjima. Jedna mlada je podelila svoje neprijatno iskustvo: "Nama je sveštenik držao ceo govor o tome kako za venčanje treba da se da više novca jer se to planira dosta unapred... Dali smo na kraju 11.000, a da li je to njemu bilo malo ili dovoljno, ne znam i ne zanima me."

Ovakva iskustva ostavljaju gorak ukus i potvrđuju negativnu sliku o "ala vom sveštenstvu". S druge strane, postoje i oni koji ističu da sveštenici takođe imaju porodice koje izdržavaju i da je pristojno dati simboličan iznos, pogotovo ako par nema finansijskih poteškoća. Kako jedan sagovornik kaže: "Znaju sveštenici dobro ko zaista nema novca, od njih sigurno neće ni tražiti, ali baš ti siromašni odvoje i poslednji dinar da daju jer su zaista vernici."

Ključni problem leži u načinu na koji se očekivanja izražavaju. Bezobrazno insistiranje na određenom iznosu ili upoređivanje prinosa sa drugim svadbenim troškovima (venčanica, restoran) doživljava se kao vrlo nepristojno. Kao što je jedna učesnica diskusije rekla: "Ako crkvene usluge treba da se plaćaju, onda nek naprave cenovnik i nek izdaju fiskalne račune." Ovakvi komentari otvaraju širu društvenu raspravu o mestu novca u verskim obredima.

Uloga i izbor kumova: Ko može da kumuje?

Kumovi na venčanju imaju posebno mesto, kako u crkvenom obredu tako i u kasnijem životu mladenaca. Međutim, oko njihove uloge i izbora takođe postoji dosta nedoumica. Prema crkvenim pravilima, kumovi (tačnije, svedoci) na venčanju moraju biti kršteni u pravoslavnoj crkvi.

Ovo pravilo često iznenađuje parove, posebno one u mešovitim društvima. Na pitanje da li kuma može biti muslimanka, odgovor je jasan: "Naravno da ne može." Izuzeak se ponekad pravi za pripadnike drugih hrišćanskih crkava, poput katolika, ali i tada je često potrebna posebna dozvola nadlešnog episkopa. Kao što je neko objasnio: "Moj brat se venčao katolkinjom i njoj je njena rodjena sestra bila kuma, njemu je bila naša kuma Srpkinja. Ali da je i on želeo da mu neki drug, katolik, bude kum, morao bi da šalje molbu."

Pored verske pripadnosti, često se postavlja i pitanje pola kuma. U tradicionalnom shvatanju, "stari svat" ili glavni kum je sa mladoženjine strane i obično je muškarac. Međutim, savremeni parovi sve češće žele da imaju i kume, što može dovesti do neslaganja sa konzervativnijim sveštenicima. Jedna mlada se žalila: "Novi problem je što on ne dozvoljava da ja imam kumu, nego mora stari svat." U takvim situacijama, otvoren razgovor sa sveštenikom ili, u krajnjem slučaju, promena crkve, mogu biti rešenje.

Organizacioni izazovi: Vreme, svirači i dokumentacija

Organizacija crkvenog venčanja donosi i niz praktičnih izazova. Jedan od njih je vremensko planiranje. Ako je venčanje zakazano za kasno popodne, a građanska ceremonija ili svadba je neposredno posle, može doći do vremenske stiske, posebno ako se planira i fotografisanje. Kako je jedan par podelio: "Zakazali smo crkveno venčanje u 16h, sveštenik kaže da će do 17h to biti gotovo... Gosti u salu od 18h, a mi posle crkvenog venčanja idemo da se slikamo. Da li je to kasno?"

Još jedan čest problem su svirači koji čekaju ispred crkve. Romski orkestri često dočekuju mladence ispred crkvenog dvorišta, svirajući bez prethodne najave. Iako neki to doživljavaju kao sastavni deo svadbenog ambijenta, za druge to predstavlja smetnju. Kao što je neko rekao: "Naravno da je istina. Ako si neki budža pa imaš obezbeđenje da ih udalji... Vrlo su naporni, pogotovo što tu najčešće ne budu samo muzikanti, nego i prosjaci koji smaraju sve redom." Rešenje je često u ljubaznoj, ali čvrstoj komunikaciji.

Što se tiče dokumentacije, za venčanje su obično potrebne krštenice kako mladenaca tako i kumova. Neki sveštenici takođe mogu zatražiti i podatke o zanimanju, što ponekad izaziva nelagodnost i sumnju da se na osnovu toga procenjuje visina prinosa. Uglavnom, dovoljno je dostaviti izvode iz matične knjige krštenih, koje se dobijaju u crkvi gde je obavljeno krštenje.

Venčanje u manastiru i van matične parohije

Sve je popularnije venčanje u manastirima, što može biti motivisano lepotom okoline, duhovnom atmosferom ili, iskreno, željom da se izbegnu visoki prilozi koji se traže u gradskim crkvama. Međutim, i za ovo je potrebna dozvola. Ako par ne pripada toj eparhiji, procedura može biti složenija. Kao što je neko savetovao: "Pošto je u mnogim manastirima zabranjeno venčanje, čak i ako pripadate toj eparhiji, najbolje da pitate u samom manastiru."

Za venčanje u crkvi koja nije parohijska crkva mladenaca, takođe je potrebna dozvola. Obično se podnosi molba nadležnom episkopu ili se traži saglasnost paroha matične parohije. Ovo je posebno važno za parove koji žele da se vene u drugoj zemlji ili gradu.

Mešoviti brakovi: Kada su verenici različitih veroispovesti

U današnjem globalizovanom svetu, sve je češće da se parovi različitih veroispovesti odluče na crkveno venčanje. Prema pravilima Srpske pravoslavne crkve, venčanje je moguće ako je jedan od partnera pravoslavne veroispovesti, dok drugi pripada nekoj od drugih hrišćanskih crkava (npr. katoličkoj, anglikanskoj).

Kao što je jedan sagovornik objasnio: "Ne radi se o formalnom priznanju ili nepriznanju svetih tajni... Jedinstvo u braku je jedinstvo u svetom pričešću. Ako jedan bračni drug jeste, a drugi nije pravoslavan, onda tog jedinstva nema... Ali se teži ka tome da bračni drug koji nije pravoslavan slobodno odluči da primi pravoslavlje." U praksi, to znači da se crkva nada da će se nepravoslavni supružnik s vremenom priključiti pravoslavnoj zajednici, ali to nije uslov za venčanje. Obično se traži obaveza da se deca krštavaju u pravoslavnoj veri.

Zaključna razmatranja: Vera, tradicija i lični izbor

Crkveno venčanje je, pre svega, duhovni čin koji treba da bude ispunjen verom, nadom i ljubavlju. Međutim, kao što smo videli, put do oltara može biti obeležen brojnim praktičnim, organizacionim i čak finansijskim izazovima.

Ključ uspešnog venčanja leži u otvorenoj komunikaciji sa sveštenikom. Ako nešto nije jasno, ili se osećate nelagodno u vezi sa nekim zahtevom, slobodno pitajte i razgovarajte. Kao što je jedan komentator rekao: "Po meni je problem što se sa sveštenikom ne porazgovara otvoreno i ne iznesu primedbe, a ne da se nosi frustracija."

Na kraju, važno je zapamtiti da su sveštenici takođe ljudi, sa svojim vrlinama i manama. Oni ne definišu vašu veru, već su posrednici u sakramentu. Kako je jedna učesnica diskusije rekla: "Mi nismo ateisti. Sveštenici su ljudi, nisu bogovi i oni ne definišu našu veru. Nisu oni predmet vere."

Bez obzira na sve izazove, crkveno venčanje ostaje duboko iskustvo koje kruniše ljubav dvoje ljudi blagoslovom Crkve. Kroz poštovanje tradicije, uz istovremeno prilagođavanje savremenim uslovima, svaki par može naći svoj put do oltara, stvarajući pritom lepo sećanje koje će trajati čitav život.